*

Američka vojno—pomorska blokada Ormuskog prolaza „uglavnom je i dalje na snazi“, Pit Hegset, ministar odbrane SAD izjavio je u subotu u Singapuru, ne precizirajući šta tačno pokriva ono „uglavnom“. (https://thehill.com/policy/international/5902453-pete-hegseth-iran-war-naval-blockade-strait-of-hormuz/).

Kako stvari stoje na terenu, američka vojno—pomorska blokada iranskih luka, uvedena 13. aprila,ovih dana izgleda nije usredsređena na luku Džask na obali Omanskog zaliva. Inače, luka Džask  na oko 95 milja istočno od Ormuza,  jedino je iransko pristanište na Indijskom okeanu. Koliko od sredine aprila pojavljuju se vesti da Iran naftovodom Golestan—Džask (na mapi) doprema barele do te strateške luke u provinciji Hormozgan, za izvoz mušterijama u Aziji. (https://iranwire.com/en/news/152621-oil-loading-begins-at-jask-to-bypass-the-strait-of-hormuz/). Iranska nafta, iranski naftvod, iranska luka Džask… sve do juče (31. maja)  delovalo je kao solo akcija prilično izolovanog aktera u regionu Persijskog zaliva.

A, onda su u nedelju, u luku Džask iz pravca Omana, pristigla dva trajekta sa po osam natovarenih automobila iz uvoza.  https://www.msn.com/en-us/news/insight/iran-opens-jask-port-to-vehicle-imports-despite-us-blockade/gm-GM8D706D9E?gemSnapshotKey=GM8D706D9E-snapshot-1&uxmode=ruby. Test—plovidba pred očima američke mornarice?!Pojedini posmatrači ocenili su da „Iran prkosi američkoj blokadi prvom pošiljkom vozila preko luke Džask“ .

Ugao gledanja može biti i drugačiji.

Na primer, da zvanični Maskat kada je reč o saradnji sa Teheranom, u regionu Persijskog zaliva ima izdvojeno mišljenje. Teheran i Maskat inače ovih dana učestalo vode konsultacije o pitanjima od značaja za regulisanje plovidbe Ormuskim prolazom, što ne nailazi na preterano razumevanje Vašingtona. https://www.theguardian.com/us-news/2026/may/27/donald-trump-oman-threat-strait-hormuz

Mnogima tu promiče da su još 1968. godine iranski šah Reza Pahlavi i sutan Kabus vladar Omana zajednički predložili Shemu razdvajanja saobraćaja u Ormuskom prolazu (TSS). (https://houseofsaud.com/oman-never-signed-that-was-the-point/). Tu zajedničku incijativu Pahlavi—Kabus, prihvatila je iste godine UN agencija IMO ( Međunarodna pomorska organizacija sa sedištem u Kuala Lumpuru, glavnom gradu Malezije). Davnjašnji dogovor dvojice nekadašnjih vladara Irana i Omana—TSS zvanično je na snazi od 1975. godine do danas.

Odatle možda bude razumljivo zašto je Oman pre neki dan, odbio da se pridruži predlogu  pet preostalih članica Zalivskog saveta za saradnju (GCC) za osudu Irana kod Međunarodne pomorske agencije zbog „jednostranog preuzimanja ovlašćenja suverene uprave“. „Kakvo god da je vaše mišljenje o Iranu, ovaj rat nije njihovo delo ,“ ocena je Badr al—Busaidija ministra inostranih poslova Omana (https://www.middleeasteye.net/news/war-not-their-making-omani-foreign-minister-says-iran).

Otuda verovatno i „auto—trajekt“ za Džask.

Primorje Somalilenda?

Osam stotina pedeset kilometara obale posred Adenskog zaliva na krajnjem severozapadu Indijskog okeana. Odnosno obala na 300 kilometara „preko puta“ Jemena, i tamošnjih uporišta pobunjeničkog pokreta „Ansar Alah“ koji je u novembru 2023. na južnom prilazu Crvenom moru, počeo da nišani brodovlje „ povezano sa Izraelom“ i lansira projektile ka Izraelu.

Diplomatsko interesovanje zvaničnog Tel Aviva za uspostavljanje i jačanje široke saradnje sa zvaničnom Hargeisom ( na slici), deluje onda prilično razumljivo. Jednako kao i radost zvanične Hargeise da 35 godina od kako je taj region (6,2 miliona stanovnika, 177 000 kvadratnih kilometara)  proglasio otcepljenje od Somalije, Izrael prošlog decembra postane prva država članica UN koja je priznala nezavisnost i suverenitet Somalilenda.

Na planu diplomatskog zbližavanja Izraela i Somalilenda, stvari su ovog proleća brzo išle  napred uz otvaranje ambasada u Hargeisi i Jerusalimu. Odlukom zvanične Hargeise, Somalilend se naime priključio grupi od sedam država koje priznaju Jerusalim kao prestonicu Izraela (nakon takve odluke predsednika SAD Donalda Trampa 2017).

Bilo kako bilo, Jicak Hercog, predsednik Izraela je primajući nedavno akreditive dr Mohameda Hagija, ambasadora Somalilenda sa sedištem u Jerusalimu istakao : „ Ovo novo i važno partnerstvo između naših zemalja dovešće do buduće saradnje u različitim oblastima, u korist i naših naroda i celog regiona“ (https://x.com/zerohedge/status/2059078341466960081). Iste večeri, predsednik Somalilenda Abdirahman Mohamed Abdulahi razgovarao je telefonom sa premijerom Izraela Benjaminom Netanjahuom (https://www.newarab.com/analysis/will-growing-israel-somaliland-ties-deepen-red-sea-rivalries ).

Koje formate bi predstojeća saradnja Izraela i Somalilenda mogla da dobija u regionu Bliskog i Srednjeg Istoka, pokazaće vreme.

U medjuvremenu, arapsko islamski svet : od Mauritanije do Indonezije, kao da –preko noći, uviđa „crnu ovcu“ u svojim redovima. I to u obliku Somalilenda, gde je islam inače državna religija. Okidač je ovog puta „ambasada u Jerusalimu“. Tim povodom ministarstvo inostranih poslova Jemena upozorilo je Somalilend da je Al Quds ( odnosno Jerusalim) „ okupirani arapski i islamski grad“ ( https://www.saba.ye/en/news3712115.htm). Devetnaest država arapsko—islamskog sveta izdalo je oštro zajedničko saopštenje povodom ambasade Somalilenda u Jerusalimu, i daljeg zbližavanja sa Izraelom (https://www.somaliguardian.com/news/somalia-news/somaliland-jerusalem-embassy-condemned/).

Hargeisa u ovom periodu, izgleda ne haje preterano.

Sa priznanjem Izraela, Somalilend više nije „sam na svetu“. Uostalom da ima baš takvu želju, Somalilend odavno ne krije. Koliko sredinom prošle godine, predsednik Somalilenda Abdulahi je pisao liderima 193 države nudeći im strateški prilaz zemlji u zamenu za priznanje nezavisnosti. „Izrael je jedini odgovorio pozitivno i mi smo zahvalni“, Abdulahi je u januaru saopštio kabinetu vlade u Hargeisi.

Sledeći potez Hargeise na Bliskom i Srednjem Istoku, pripada budućem poretku tog regiona.

*

Ko ima bolji časovnik: američki „Ševron“ ili predsednik SAD Donald Tramp? To, barem, kada je u pritanju globalni vremenski tesnac sa kojim se svetsko tržište nafte—i svi povezani sa petrobiznisom—suočavaju u „slučaju Ormuz“ ( na slici: pogled na strateški moreuz sa poluostrva Musandam u Omanu).

Koliko juče, 47. predsednik SAD je naručio svom pregovaračkom vremenu da „ne žuri“ u oblikovanju mirovnog dogovora sa Iranom: „vreme je na našoj strani“, ocenio je Tramp. (https://vvv.france24.com/en/middle-east/20260524-time-is-on-our-side-trump-tempers-ekpectations-of-a-peace-deal-vith-iran).

Na osnovu čega Donald Tramp u ovom trenutku smatra da je „vreme na našoj strani“, nije navedeno. U međuvremenu, prema najavi lidera SAD; „(Američka) blokada (iranskih luka) ostaje na snazi u potpunosti, dok se dogovor ne postigne, overi i potpiše“.

Sad, na čijoj strani je „vreme“ u sukobu SAD i Izraela protiv Irana, shvatanja su različita, poneko i očigledno od Trampovog. Tako je Gideon Rahman, glavni spoljnopolitički kolumnista londonskog „Fajnenšal Tajmsa“ sredinom aprila bio uveren da je u sukobu u Persijskom zalivu „vreme na strani Irana“ (https://vvv.ft.com/content/2f1cbc7d-eeab-40e4-b940-61bf8b1e7959?sin-25a6b1a6=1).

U širem komentarisanom tekstu pod naslovom „Zašto je vreme na strani Irana“, Rahman ističe da „Što je Ormuski moreuz duže zatvoren,  ekonomski i politički pritisak na SAD i njihovi saveznici će se povećavati. Kao rezultat toga, pregovaračka strana Irana će verovatno biti jača — ako i kada se mirovni pregovori nastave“.

Može biti da tekuća faza pregovaranja SAD i Irana demantuje Rahmanovu procenu, što bi se moglo naslutiti i iz današnjih reagovanja svetskih petro—berzi. Naime, cena barela „brenta“ i jezero teksaske nafte (VTI) snižena je danas oko pet odsto, zbog izraženog optimizma berzi da su ovog puta Vašington i Teheran ipak bizu „dogovora“ (https://vvv.thestar.com.mi/business/business-nevs/2026/05/25/oil-slips-us5-as-us-iran-seen-moving-closer-to-peace-deal#goog_revarded).

Ali, kog dogovora?

Sve dok to ne bude potpuno jasno, sudbina cene nafte, normalizacije globalnog petro—snabdevanja (kao i gasa, helijuma, đubriva…), i dalji razvojni profil brojnih privrednih grana izrastaju u taoce nadgornjavanja ključnih aktera konflikta u Persijskom zalivu.

Tim povodom nije zgoreg podsetiti, da je američka mega—naftaška kompanija „Ševron“ sredinom maja upozorila na izgledne posledice dramatične globalne nestašice sirove nafte…Preciznije, Majk Uirth (Mike Wirth), izvršni direktor „Ševron“—a je na Globalnoj konferenciji Milken’s Institute u Los Anđelesu, upozorio je da zatvaranje Ormuskog moreuza, zajedno sa rezultirajućim uticajem na globalne zalihe sirove nafte i strateške rezerve, ukazuje na veliku verovatnoću nestašice nafte, slične šokovima u ponudi nafte 1970-ih. (https://finance.iahoo.com/sectors/energi/articles/chevrons-ceo-varning-1970s-stile-152000898.html).

Koliko vremena bi bilo potrebno da se ta „velika verovatnoća“ eventualno i materijalizuje, Uirth nije precizirao. Pojedini trgovci naftom u međuvremenu procenjuju da bi „petro—armagedon 1970“ mogao da nastupi već u junu ( https://vvv.ft.com/content/b26ba4ce-4324-4ea9-926d-caf036f20832?sin-25a6b1a6=1).

U tom slučaju, vreme za dogovor SAD i Irana za globalno—petro tržište „curi“ prilično brzo, pa tamo dogovor Vašingtona i Teherana postaje sve više priželjkivan.

U međuvremenu, „Mi smo kao pirati…neka vrsta pirata, ali se ne igramo igara…“ Tramp je, jednom prilikom početkom maja, opisao delovanje mornarice SAD pri plenidbi brodova u blokadi iranskih luka. (https://time.com/article/2026/05/02/trump-pirates-US-navi-iran-blockade/.

Koliko će vremena „pirati“ ostati u Persijskom zalivu, otvoreno je pitanje .

*

Šta biva sa svetskom cenom nafte onog trenutka kada petro—berze prestanu da veruju  u skori kraj sukoba SAD i Izraela protiv Irana (izbio 28. februara) ? “Skori kraj”, na primer do kraja maja, do kraja leta ili kraja ove godine?

Okončanje sukoba u Persijskom zalivu, i posebno tajming otvaranja Ormuskog prolaza ( na slici pogled na strateški moreuz iz eksklave Musandam, u sastavu Omana), od presudnog su značaja za cenu barela—isticala je još na početku tog konfliktam izuzetno heterogena galerija aktera: Od Iranske nacionalne garde (IRCG) do  američke mega—investicione banke DžejPi Morgan.

„Spremite se da (barel) nafte košta 200 dolara po barelu, jer cena nafte zavisi od regionalne bezbednosti, koju ste destabilizovali“, upozorio je 11. marta Ebrahim Zolfakari, portparol iranske vojne komande, u komentarima upućenim Vašingtonu. https://www.reuters.com/world/middle-east/combatants-mideast-war-trade-more-air-strikes-iran-clamps-down-dissent-2026-03-11/.

Ukoliko Ormuski prolaz “ do sredine maja” bude zatvoren za civilni pomorski saobraćaj (nakon iranske blokade “u znak odmazde”), cena barela mogla bi da dostigne vrednost od 150 američkih dolara, procenjivala je početkom aprila banka “DžejPi Morgan”). https://www.reuters.com/markets/commodities/irans-200-oil-threat-isnt-that-far-fetched-2026-03-17/. Ubrzo potom američka Centralna banka –podružnica u Dalasu, izašla je sa procenom da bi barel nafte mogao da košta 167 američkih dolara, ukoliko Ormuski prolaz ostane nepristupačan za energo—izvoz iz Persijskog zaliva do kraja godine. https://finance.yahoo.com/economy/policy/articles/dallas-fed-extended-hormuz-closure-180620943.html

A, onda je Kristalina Georgijeva izvršni director MMF-a, pomenula šta bi moglo biti sa cenom barela ( i svetskom privredom) u slučaju da se “iranski rat” nastavi i u  2027. (https://www.reuters.com/business/finance/imf-chief-georgieva-warns-much-worse-outcome-if-middle-east-war-drags-into-2027-2026-05-04/). U tom slučaju, barel bi mogao da košta i 125 dolara, ocenila je Georgijeva.

Ova procena sa vrha MMF—a, čini se ukazuje da je u Breton Vuds instituciji uočen prostor za dilemu oko potencijalne dužine sukoba u regionu Ormuskog prolaza. Dakle, mimo kontinuirano  “toplo—hladno” narativa članice sa najvećim glasačkim pravima u MMF.u.

Bilo, kako bilo sada su učestala upozorenja i najave da već od juna prete osetne  nestašice nafte i petro—derivata širom sveta: Martin Volf glavni ekonomski komentator londonskog “Fajnenšal Tajmsa”, tim povodom ističe da  bi “energetska kriza tek mogla da počne”. https://www.ft.com/content/fb290ca1-4fa0-4309-b406-8c850d0b2449?syn-25a6b1a6=1.

U tom slučaju, pošto barel već sledećeg dana?

*

Ormuski prolaz—Velington (na slici): 6700 nautičkih milja, odnosno 12 000 kilometara. Da li geografska razdaljina između ratnog žarišta na kapiji Persijskog zaliva, i glavnog grada Novog Zelanda, može biti faktor od značaja za ustrojstvo buduće uprave strateškim moreuzom, o kojoj uveliko govore oba njegova “blokadera”:  Iran i Amerika?

Drugim rečima: šta je “Ormuz” za Teheran, Vašington i recimo Velington?

Po najnovijem, u Teheranu, Ormuski prolaz počinju da gledaju kao “atomsku bombu” s obzirom na značaj koji za celokupnu svetsku privredu može da ima jedna odluka –u ovom slučaju blokada tog moreuza(https://www.aljazeera.com/news/2026/5/9/on-level-of-atomic-bomb-iran-highlights-hormuz-importance-amid-us-talks). Iz te perspektive Mohamed Reza Aref, prvi potpredsednik Irana—povodom buduće post—ratne uprave Ormuskim prolazom—najavljuje  da će iransko „upravljanje osigurati bezbednost ovog plovnog puta i koristiti svim zemljama u regionu“. Koliko tu Iran vidi ulogu barem za Oman, direktno na suprotnoj obali Ormuza, ostaje da se vidi.

U međuvremenu, Vašington je u elastičnom nizu poteza povodom Ormuza, 28. aprila pokrenuo akciju  „Maritime Freedom Construct“ (MFC) –predstavljenu kao „kritičnu“ etapu uspostavljanja nove bezbedonosne arhitekture Srednjeg Istoka (https://www.reuters.com/world/us-seeks-new-coalition-get-ships-moving-again-hormuz-wsj-reports-2026-04-30/). U američkom diplomatskom pozivu za priključivanje budućoj MFC koaliciji pored ostalog stoji:  „Pozdravljamo sve nivoe angažovanja i ne očekujemo da vaša zemlja preusmeri pomorska sredstva i resurse dalje od postojećih regionalnih pomorskih struktura i organizacija“.

Prvi zvanični odgovor Velingtona bio je uzdržan. „„Nismo blizu tačke u kojoj bi vlada Novog Zelanda donosila bilo kakve odluke o tome. Razmatranje učešća Novog Zelanda u bilo kojoj misiji vezanoj za Ormuski moreuz zavisilo bi od postojanja održivog sporazuma o prekidu vatre“, navedeno je u saopštenju MIP—a Novog Zelanda. (https://www.bloomberg.com/news/articles/2026-05-01/new-zealand-says-strait-of-hormuz-coalition-requires-middle-east-ceasefire-first?sref=gvca1UZO). Vlada u Velingtonu potom je objavila plan da svoje dve „postarije“ fregate  zameni u dogledno vreme,  kao i da u tom postupku merka japanske ratne brodove klase Mogami i britanske Type—31. (https://www.nippon.com/en/news/yjj2026050801150/).

Amerika je zatim 4. maja pokrenula—pa—obustavila „Project Freedom“, svoju sledeću  inicijativu za deblokadu Ormuza, koja je obuhvatala solo—dejstva američke mornarice (uz nepotvrđena sudejstva saveznika u Persijskom zallivu.

Velington je tu, jako daleko.

Neizvesna lokacija sledeće runde pregovora Vašingtona i Teherana: da li će današnji susret Vladimira Putina i Abasa Argčija iznedriti i novu adresu?

Nimalo uvijeno, nemački kancelar Fridrih Merc ocenio je danas da su Iranci—kada je reč o posustalim pregovorima Vašingtona i Teherana „ponizili“ američkog predsednika Donalda Trampa. ( https://www.newsmax.com/globaltalk/iran-trump-ceasefire/2026/04/27/id/1254309/). „Iranci su očigledno veoma vešti u pregovaranju, ili bolje rečeno, veoma vešti u tome da ne pregovaraju, dozvoljavajući Amerikancima da putuju u Islamabad (na slici), a zatim ponovo odu bez ikakvog rezultata“, Merc je izjavio tokom razgovora sa studentima u Marsbergu.

Merc je tu možda imao na umu prvu rundu indirektnih pregovora SAD i Irana, upriličenu 11. Aprila u Islamabadu, kada je Džej—Di Vens, zamenik predsednika SAD, nakon 21 sata razmene stavova preko posrednika—objavio da su pregovori završeni “ bez rezultata”.

Ili je Merc možda imao na umu, onu nesuđenu “ rundu” proteklog vikenda, kada na prvi pogled nije bilo sasvim jasno ko je pre odbacio mogućnost američko—iranskih razgovora u glavnom gradu Pakistana: Vašington ili Teheran?

Naime, koliko prošlog petka, zvanični Teheran je najavio vikend posetu šefa iranske diplomatije Abasa Aragčija Islamabadu ( https://www.aa.com.tr/en/middle-east/iranian-foreign-minister-returns-to-islamabad-after-oman-trip-sources/3918604).

Zatim su u subotu, iz Vašingtona stizale vesti da se izaslanici predsednika Trampa, Džared Kušner i Stiv Vitkof spremaju za put u Islamabad. (https://www.bbc.com/news/articles/cy8103xklreo). Tu nekako, iz Teherana je u u subotu javljeno da Aragčki tokom svog boravka u Islamabadu, ne planira susrete sa Kušnerom i Vitkofom (https://www.jpost.com/middle-east/iran-news/article-894077).

A, onda je američki predsednik Donald Tramp odlučio je da Kušner i Vitkof ne treba da putuju u Islamabad. “ Što da provedu 15—16 sati u avionu da bi se sreli sa nekim ljudima za koje niko nikad nije čuo?”, primetio je Tramp, ne precizirajući koga je tu imao na umu. (https://www.nytimes.com/2026/04/25/world/middleeast/trump-witkoff-kushner-pakistan-trip-canceled.html).

“Postoje telefoni, imamo dobre, bezbedne linije: ako (Iranci) žele da razgovaraju, mogu da dođu kod nas, ili da se jave”, dodao je Tramp istom prilikom.

Ako je tako, kako onda razumeti tvrdnju iranskog šefa diplomatiej Abasa Aragčija danas iz Sankt Petersburga, da su “ Amerikanci zatražili da se pregovori nastave”? (https://www.jpost.com/middle-east/iran-news/article-894337).

Kako i gde, interesovalo bi verovatno ceo svet. Da li u Americi, ili telefonom, ili negde drugde?

Kako stvari sada stoje, izgleda da Islamabad više nije opcija za Irance. “ Pakistan je dobar prijatelj i sused, ali nije odgovarajući posrednik” istakao je proteklog vikenda Ebrahim Rezaei, portparol nacionalnog komiteta Irana za bezbednost i spoljnu politiku. (https://indianexpress.com/article/world/us-news/pakistan-not-a-suitable-intermediary-says-iranian-mp-amid-stalled-talks-10657622/).

Da li će dijalog Vladimira Putina i Abasa Aragčija, iznedriti možda i novu adresu nastavka pregovora Vašingtona i Teherana?

*

Huti, ali i Somalija?!

Svetska trgovačka mornarica suočava se ovih dana,  sa izglednom pretnjom, da mimo tekuće ratne drame oko Ormuskog prolaza, vrlo uskoro naiđe na novu, dvostruku „rampu“ na južnom prilazu Crvenom moru. Naime, sa krajnjeg jugozapada Arabijskog poluostrva, jemenski pobunjenički pokret „Ansar Alah“ od sredine aprila uveliko najavljuje spremnost da ne samo obnovi dejstava protiv izvesnog brodovlja koje se upućuje put globalno strateškog pomorskog prolaza Bab el—Mandeb („Kapija suza“ na arapskom) , već i da počne sa naplaćivanje „putarine“, slično Irancima u slučaju Ormuskog prolaza. (https://www.lloydslist.com/LL1156996/Houthis-have-discussed-implementing-Red-Sea-tolls-says-UK-security-firm).

Koliko je Bab el Mandeb (dugačak oko 100 kilometara i širok 30 kilometara, odvaja Jemen od Džibutija i Eritreje na Rogu Afrike) značajan za svetsku privredu, svedoči i činjenica da je 2023. godine oko 26.000 brodova prošlo kroz Suecki kanal prema izveštaju Uprave Sueckog kanala. (https://www.france24.com/en/live-news/20260326-bab-al-mandeb-strait-another-key-shipping-route-under-threat). Avaj, taj broj je gotovo prepolovljen lane na oko 12.700, usled oružanih dejstava Huta..

U međuvremenu, Administracija za energetske informacije SAD (EIA) navodi da je 12 odsto svetskog petro—karga prošlo kroz Bab el-Mandeb u prvoj polovini 2023. godine, pre nego što su Huti te jeseni krenuli u napade (u znak solidarnosti sa Palestincima).

Prilike uz Bab el Mandeb, odskora se komplikuju i sa obala roga Afrike. Naime, Abdulah Uarfa, ambasador Somalije u Etiopiji i pri Afričkoj Uniji (AU) objavio je 19. aprila  spremnost zvaničnog Mogadiša da zabrani prolaz Bab el—Mandebom „brodovima povezanim sa Izraelom“, i to zbog odluke zvaničnog Tel Aviva da prizna Somalilend (u decembru prošle godine),  i sa tom teritorijom razmeni ambasadore. (https://en.mehrnews.com/news/243907/Somalia-closes-Bab-al-Mandab-Strait-to-Israeli-shipping). Inače, Somalilend , nije međunarodno priznat kao suverena država, uprkos proglašenju nezavisnosti od Somalije 1991. godine (Izrael je prva država koja je priznala suverenitet Somalilenda).  Prema međunarodnom pravu, Somalilend ostaje deo Somalije i nema mesto u Ujedinjenim nacijama.

„Spoljno mešanje moglo bi dovesti do kontramera, kao što je ograničavanje pristupa ključnoj pomorskoj ruti Bab el-Mandeb“, dodao je somalijski ambasador Uarfa u epistoli Etiopiji i AU.

Sad, sa koliko plovila i obučenih oficira raspolaže mornarica Somalije da eventualno krene, i sa kojih kota,  u sprovođenje zabrane plovidbe „brodovima povezanim sa Izraelom“, neizvesno je. Somalija je inače 2024. sklopila odbrambeni sporazum sa Turskom. Koliko od sredine 2025. u Somaliji je raspoređeno oko 500 vojnika Turske kao i izvesna količina armijskog arsenala ( https://adf-magazine.com/2026/02/somalia-gets-t-129-attack-helicopters/).

Ako se ratna arena iz Persijskog zaliva razlije i na pučinu između Arabijskog mora, Adenskog zaliva i Roga Afrike, onda tekuća iransko—američka blokada Ormuskog prolaza dobija opasnog „pratioca“ u visini Bab el—Mandeba.

Svetska trgovinska mornarica ima novi, veliki problem, ovog puta na zapadnim obodima Indijskog okeana?

Da li će 33 metra dugi „Lyme Bay“ krenuti u desetodnevnu plovidbu iz sadašnje baze na Gibraltaru do luke Dukm (na oko 600 kilometara od Ormuskog prolaza) kako bi –otpočeo  misiju detektovanja i uništavanja mina postavljenih u Ormuskom prolazu, pitanje je čiji odgovor ne zavisi samo od kalkulacija britanskih stratega.

Kako stvari sada stoje, prekid aktuelnih američko—iranskih oružanih dejstava u Ormuskom prolazu i vodama obližnjeg Omanskog mora nije još na vidiku. Iranska nacionalna garda koliko danas (22. aprila) dejstvovala je protiv stranih komercijalnih brodova u Ormuskom prolazu, nakon Trampove odluke da produži prekid vatre sa Iranom (na predlog Pakistana) i to , barem do 26. aprila. https://www.eurasiareview.com/22042026-iran-seizes-two-ships-in-strait-of-hormuz/. Amerikanci  pri tom istovremeno ne odustaju od blokade iranskih luka.

Na stranu da li američki predsednik Donald Tramp, ponovo signalizira mogućnost nastavka pregovora sa Teheranom. (https://www.kurdistan24.net/en/story/909801/white-house-says-trump-has-not-set-deadline-for-iran-peace-proposal). Iranci kao da su i dalje, tim povodom uzdržani. (https://www.aljazeera.com/news/2026/4/22/iran-blames-trumps-blockade-for-diplomatic-impasse-as-fragile-truce-holds).

Mozda između ostalog i zato što na Zapadu već postoji strepnja da su Iranci postavili podno Ormuskog prolaza, neizvestan broj mina „modela“ Maham 3 i Maham 5 , kao i tuce „patuljastih“ podmornica klase Ghadir, kadrih da dejstvuju protiv raznog brodovlja, među njima na primer i tankera krcatih naftom i tečnim gasom (LNG). Uza ovo, pojavljuju se i spekulacije o tome gde su tačno mape svih lokacija mina postavljenih u Ormuskom prolazu od 28. februara do danas… (https://www.aljazeera.com/economy/2026/4/13/what-do-we-know-about-sea-mines-in-and-around-the-strait-of-hormuz).

Od ovih delikatnih neizvesnosti za vojne stratege sa raznih strana sveta, još  je veći košmar svetske trgovačke mornarice od eventualnog „bliskog susreta“ sa podvodnim minama u Ormuskom prolazu i okolini.

Stvarno, koliko je podvodnih mina postavljeno unutar Ormuskog prolaza od izbijanja sukoba SAD i Izraela protiv Irana?

To pitanje je, zasigurno od značaja i za američkog predsednika Donalda Trampa koji slobodnu plovidbu Ormuskim prolazom i danas smatra jednim od ključnih ciljeva „vojne operacije“ protiv Irana.

Tim povodom, Pentagon je počeo sa „raspoređivanjem bespilotnih i autonomnih površinskih platformi koje mogu da vuku napredni sonarni sistem za otkrivanje mina radi otkrivanja onih koje su postavile iranske pomorske snage“ (https://www.zerohedge.com/technology/us-navy-deploys-sea-robots-sweep-hormuz-chokepoint-mines).

U toj akciji pominju se i podmorničke dronove na baterijski pogon, nazvane MK18 Mod 2 Kingfish i Knielfish, koje se mogu spustiti u vodu iz malog čamca, a zatim skenirati u potrazi za minama…

Koliko danas, „Vašington Post“ izvestio je da je Pentagon obavestio Kongres da bi za deminiranje Ormuskog prolaza bilo potrebno najmanje šest meseci, i da takva operacija nije izgledna dok se rat SAD i Irana ne okonča (https://www.washingtonpost.com/national-security/2026/04/22/iran-hormuz-mines/).

Čini se iz svega aktuelnog, da  sezona mogućeg postavljanja mina u Ormuskom prolazu možda i nije blizu kraja? U tom slučaju, za očekivati je tamo  i prepozicioniranje raznih podvodnih dronova i robota… sposobnih da detektuju mine. Gužva na površini voda Ormuskog prolaza, ali i ispod njih, kao da bi u narednom periodu,  mogla biti sve veća.

Amfibijski „Lyme Bay “ teško da će tu ostati po strani.

Američki predsednik oscilira između rata i mira sa Iranom, između ostalog i zato što poznaje neke zakonske rokove…

*

Američki predsednik Donald Tramp zna da će sporazum sa Iranom biti potpisan „večeras“ u Islamabadu, glavnom gradu Pakistana. Šef Bele kuće istovremeno nije siguran da će Teheran učestvovati danas u ponuđenoj drugoj rundi pregovora SAD i Irana! „Trebalo bi da su (Iranci) tamo ( u Islamabadu). Mi smo se složili da budemo tamo…ako oni ne budu tamo, i to je u redu“ (https://www.aa.com.tr/en/americas/trump-says-iran-deal-to-be-signed-tonight-in-islamabad/3912353). Dakle, ako Iranci ne budu „tamo“ , kako bi uopšte mogao biti potpisan sporazum Vašingtona i Teherana (na stranu dilema, šta bi moglo biti na papiru sporazuma)?

Sad, na šta može da ukazuje primer zaključivanja—bez izvesne potvrde ključne premise : na primer: ko učestvuje u pregovorima, pre potpisivanja sporazuma ? Moguća tumačenja brojna su. Jedno objašnjenje jeste svakako: silna želja da se nešto dogodi „danas“…

Tolika želja, da je Tramp juče (nedelja 19. april) ponovo zapretio da bi –u slučaju izostanka sporazuma danas—sutra u Islamabadu, mogao da naredi uništenje svih elektrana i mostova širom Irana. (https://www.newsweek.com/donald-trump-warns-iran-no-more-mr-nice-guy-ship-attacks-power-plants-bridges-11850572).

Zašto ipak  „danas“?

Pogotovo, ako se zna, da je druga strana (Iranci), proteklog vikenda kao i danas, različitim formulacijama signalizirala nespremnost da dijalog sa Amerikom nastavi uskoro. Esmail Bagaei, portparol iranskog Ministarstva spoljnih poslova, istakao je na primer  danas da „nema planova za sledeću rundu pregovora“ i naglasio da će Iran „dati prioritet nacionalnim interesima i koristima“ dok razmatra svoje sledeće korake. (https://time.com/article/2026/04/20/iran-us-peace-talks-stalemate-strait-of-hormuz-trump-threats/).

Da li onda iranski pregovarači danas stižu u Islamabad, i potpisuju sporazum sa Amerikom, ili ne stižu i ne potpisuju? I šta onda biva, ako ne dođu, i ne potpišu…? Tramp je već najavio da su slabe šanse za produženje tekućeg dvonedeljnog prekida vatre sa Irancima ( ističe „u sredu (22. aprila)  uveče po vremenskoj zoni Vašingtona“). (https://english.news.cn/20260421/08fd6822d6ed41b99cf2f25c3c54043b/c.html).

I, sada šta biva u Persijskom zalivu i na Arabijskom poluostrvu a možda i šire, ako „danas“ ne bude „danas, odnosno ako  22. aprila ne dodje do produžetka dogovora SAD i Irana o prekidu vatre……?

Odgovor je neizvestan, ali jedno je sigurno: tekuća „vojna operacija“ SAD protiv Irana—kako predsednik Tramp često naziva oružana dejstva američke vojske po iranskim ciljevima…—koliko 28. aprila tehnički će brojati 60 dana trajanja. (formalno obaveštenje Kongresu iz Bele kuće poslato je 2. marta)

Tako će američki predsednik Donald Tramp koliko iduće sedmice imati priliku da se ili pismeno obrati Kongresu SAD sa zahtevom da se vojna dejstva nastave još 30 dana ( shodno odredbama  War Powers Resolution, Zakona iz 1973. godine), povuče američke trupe iz Persijskog zaliva,  ili se pozove na drugi pravni akt SAD ( Authorizaation for Use of Military Force, iz 2011, post „11. septembar“) , koji dopušta američki vojni angažman protiv odgovarajućih protivnika, bez vremenskih granica…

Belu kuću ovih dana u Persijskom zalivu, vreba  čini se, višestruki cajtnot.

Halo—Halo princa bin Farhana i Arakčkija, nepreciziranog vremena poziva i njegovog trajanja , bio je inače prvi javno objavljeni telefonski kontakt dvojice šefova diplomatija od izbijanja sukoba Izraela i SAD protiv Irana 28. februara. Uzvraćajući na američko—izraelska dejstva, Teheran je u 40 dana sukoba u više navrata žestoko tukao po ciljevima na Arabijskom poluostrvu(https://www.instagram.com/reel/DW3jnspDi1d/).

Koliko u sredu posle podne , Ministarstvo odbrane u Rijadu izvestilo je da je vazdušna odbrana Saudijske kraljevine „presrela devet dronova u prethodnih nekoliko sati, ne precizirajući ni lokacije, ni mete“ ( https://www.ft.com/content/115eb832-9a62-424f-a893-57156ce8abf7?syn-25a6b1a6=1).

Istog dana, nešto ranije, stigao je prvi izveštaj da je ključni saudijski „Istok—Zapad“ naftovod ,(na mapi, inače  između nalazišta Abqaiq na istoku zemlje i naftne luke Yanbu na Crvenom moru, dužine oko 1200 kilometara) bio izložen nekoj vrsti oružanog napada. Da li je to bio udar drona, i onda eventualno čijeg, ne navodi se u pažljivo sročenom tekstu londonskog „ Fajnenšal tajmsa“ koji je i prvi izvestio o tom incidentu.

Inače, sredinom marta, saudijski šef diplomatije princ  bin Frahan poručio je Iranu da su napadi na susede u regionu razorili svako poverenje u Teheran. „Iran više nije strateški partner, nikada to nije ni bio“, a mogao je biti „da je zauzeo drugi kurs“ (https://www.thenationalnews.com/news/gulf/2026/04/09/saudi-and-iranian-foreign-ministers-hold-first-call-since-start-of-iran-war/).

Tih dana, iranski šef diplomatije  Abas Arakči pozvao je Saudijsku Arabiju da iseli baze SAD sa svoje teritorije, uz opasku da Teheran gađa samo neprijateljske mete, odnosno da „ Iran poštuje Kraljevinu Saudijsku Arabiju u smatra je bratskom nacijom“.

Koliko u sredu nekakav incident—zvanično nepotvrđen, izgleda se dogodio na saudijskom naftovodu „ Istok—Zapad“ . Istog dana, šefovi dilomatija Saudijske Arabije obavili su telefonski razgovor, koji je inače obelodanjen tek dan kasnije, u četvrtak.

Nešto kao da se ne gađa oko udara na jedini naftovod kojim Saudijci u ovom trenutku mogu izvesno da isporučuju naftu kupcima u Aziji ?