Četvrta svetska ekonomija i najmnogoljudnija država sveta—Indija danas ne zna koliko bi nafte i gasa moglo biti na njenoj kopnenoj i pomorskoj teritoriji. Takav, gotovo neverovatan zaključak—u ovim vremenima, kada posedovanje fosilnih goriva predstavlja kljucnu stratešku prednost—mogao bi se izvesti iz objave indijskog ministra energetike Hardip Sing Purija da zvanični Nju Delhi planira da uskoro proširi geo—istraživanja potencijalnih nalazišta nafte i gasa na 16 odsto terirtorije, sa sadašnjih 10 odsto istraženih. (https://www.business-northeast.com/india-s-oil-gas-exploration-offers-usd-100-bn-opportunity-hardeep-singh-puri). Prema proceni ministra Purija, reč je o mogućem investicionom iskoraku Indije, vrednom oko 100 milijardi dolara do 2030. godine.
U međuvremenu, obale Indije dugačke su 7.517 kilometara; od toga 5.423 kilometra pripada poluostrvu Indija, a 2.094 kilometra ostrvskim lancima Andamanskih (na slici), Nikobarskih i Lakšadvipskih ostrva. Istovremeno, pomorska teritorija Indije obuhvata teritorijalno more od 12 nautičkih milja, ekskluzivnu ekonomsku zonu (IEZ) od 200 nautičkih milja i susednu zonu od 24 nautičke milje. Teritorijalno more je pod punim suverenitetom, dok IEZ daje Indiji ekskluzivna prava na istraživanje i eksploataciju prirodnih resursa. Indija takođe polaže pravo na prošireni kontinentalni šelf (ECS) izvan IEZ-a i deli pomorsku granicu sa sedam zemalja.
Kako se onda dogodilo da sedma najveća država sveta, površine 3,2 miliona kvadratnih kilometara, sa oko 1,46 milijardi stanovnika (nezavisnost stekla 1947. godine) decenijama naveliko uvozi naftu (najduže iz Persijskog zaliva, a od 2022. pretežno jevtinije sibirske barele), otvoreno je pitanje.
Tek, čini se da su globalni carinski salvo američkog predsednika Donalda Trampa od proletos, i njegova targetirana poruka Indiji—da će joj tarifni režim od „plus 50 odsto“ na sav izvoz u SAD, ostati na snazi sve dok uvozi barele iz Rusije, podstakli domaću naftašku groznicu. Istina, reklo bi se i tada više kao kontrareakciju na „nepravdu“.
Zašto se (visokim američkim tarifnim režimom) ‘pikira’ na Indiju, jetko se upitao indijski ministar trgovine Pijuš Gojal na nedavnom „ Berlin Globalnom Dijalogu“. (https://www.google.com/search?sca_esv=ee794735903e3348&q=Jaishankar+meets+Rubio+in+Kuala+Lumpur+in+the+backdrop+of+US+Sanctions+on+Rosneft,+Lukoil&spell=1&sa=X&ved=2ahUKEwjP3ID3qsWQAxXPgv0HHRVWHMsQBSgAegQIDhAB&biw=1366&bih=599&dpr=1).
Sve u svemu, nakon nedavnih američkih sankcija „ Rosnjeftu“ i „ Lukoil“—u, inače ključnim donedavnim petro—snabdevačima Indije, tamošni trgovci naftom počeli su da okreću leđa sibirskim barelima, i istovremeno povećavaju uvoz nafte iz SAD ( na najvišem nivou od 2022. tj od pre početka „specijalne vojne operacije“ Rusije u Ukrajini).
Uz to, zvanični Nju Delhi sve više uviđa da bi oslonac na domaće obnovljive izvore energije, ali i potencijalnu naftu i gas, mogli umnogome da donesu ono čemu danas teže gotovo sve zemlje sveta, a to je: što veća energetska samostalnost. Tako je premijer Narendra Modi koliko u avgustu najavio početak nove faze istraživanja energetskog potencijala Indije. (https://finance.yahoo.com/news/india-intensifying-search-oil-gas-080200173.html).
Koliko „crnog zlata“ mogu nedriti kopno i vode Indije, zagonetka je čije bi rešenje moglo promeniti mnogo toga, u Aziji, ali i mnogo dalje.
